Женидба Максима Црнојевића 0001    Откадар је постануо свијет, 0002    Није љевши процавтио цвијет, 0003    Што је једна лијепа дјевојка 0004    Чак далеко Млетку широкому, 0005    Ћерца драга дужда млетачкога. 0006    То се чудо на далеко чуло 0007    У Жабљаку више Арбаније. 0008    То ј’ образно Црнојевић Иво, 0009    А он Иво л’јепа сина има, 0010    По имену Максима младога, 0011    Да му пара у хиљади нема, 0012    Па с’ отоле здраво отправио, 0013    Он ми пође Млетку широкому, 0014    Њему дужда обећа дјевојке. 0015    Љепоту је веле пофалио 0016    И обећо Црнојевић Иво, 0017    Да ће имат хиљаду сватова, 0018    А он дужда пет стотин’ војника. 0019    Дужду се је Иво пофалио, 0020    Ако нађе бољега јунака 0021    Од Максима, Иванова сина, 0022    Да му дигне са рамена главу. 0023    Тамо стоји петнаест данака 0024    И испија ракију и вино. 0025    Гдје ће срећа, гдје ли ће несрећа! 0026    У земану данака петнаест, 0027    Максима су допануле шеше, 0028    Максиму су изгрдјеле лице. 0029    Кад Максимо шеше преболио, 0030    А бабо му из Млетака дође, 0031    Кад је био на поглед од двора, 0032    Љуби га је угледала своја, 0033    Максиму је мајка говорила: 0034    „О Максиме, моје д’јете драго! 0035    Ево баба Црнојевић-Ива, 0036    Жива срца веселога свога, 0037    Узми, синко, с’ стола позлаћена 0038    У десницу купу вина рујна, 0039    Носи, синко, пред двор на ливаде, 0040    Па ти реци милу бабу твому: 0041    „ „Одмори се и вина напиј се!“ “ 0042    А Максимо од послуха био, 0043    Брзо иде дворе пред бијеле, 0044    Па пред дворе росне на ливаде. 0045    Баба свога л’јепо причекао 0046    И овако њему говорио: 0047    „Добар дошо, бабо, добро моје! 0048    Одмори се и вина напиј се!“ 0049    Иву се је погледати дало: 0050    Кад Максима сина сагледао, 0051    У високу кулу побјегнуо, 0052    Виче Иво танко иза гласа: 0053    „Ко ми дође, да ми честитује, 0054    Осјећ ћу му главу на рамену.“ 0055    Кад то види љуби Иванова, 0056    Мислит стане, што би учинила, 0057    Господару свому говорила: 0058    „Немој тако, драги господаре! 0059    Нег китимо једне књиге мале 0060    Наш-нећаку Милош-Беговићу.“ 0061    Ал је љуби својој говорио: 0062    „Јадно ти је женско свјетовање! 0063    Ма говори, што си намислила. 0064    Па накити једну књигу малу, 0065    Па је пошљи Милош-Беговићу, 0066    Д ти пошље брата рођенога, 0067    Брата свога Жабљаку б’јелому, 0068    И он Обран л’јепо лишце има. 0069    Кад будете рамн’јем у Млецима, 0070    Нек се Обран ђувеглијом каже, 0071    А Максимо ручнијем дјевером, 0072    А остале, кога ти је драго.“ 0073    Па тад узме дивит и артију, 0074    Па накити листак књиге мале. 0075    Кад Милошу мала књига паде, 0076    Он дозивље брата рођенога: 0077    „Стани, брате, да те ресим л’јепо, 0078    Јер далеко путовати имаш, 0079    Чак далеко Арбанији рамној, 0080    Стрини нашој, љуби Ивановој.“ 0081    Кад је Обран брата разумио, 0082    Свему се је тому домислио, 0083    Па је брату своме говорио: 0084    „Ја ћу поћи, ма могу не ходит 0085    Ако мене не дарују л’јепо, 0086    Не даду ми од Млетака даре, 0087    Што ми млада дарује дјевојка, 0088    Ја се не ћу казат ђувеглијом.“ 0089    Али му је братац говорио: 0090    „Сад се реси, Арбанији хајде, 0091    А кад дођеш Арбанији рамној, 0092    Тад се, брате, годи за дарове.“ 0093    Брат је брата л’јепо уресио, 0094    А сестра му коња направила, 0095    Загрне га свилом до кољена, 0096    Пуштила му ките до копита. 0097    Па се врати дворе у бијеле, 0098    Па узимље штита позлаћена, 0099    Па га брату у руку додава, 0100    И сестра је брату говорила: 0101    „На ти штита позлаћена мога! 0102    Кадар будеш горицом зеленом, 0103    Чијем ћеш се штитит од сунашца, 0104    Да ти лишце на тамни од сунца.“ 0105    Па се добра на коња бацио. 0106    Да т’ је видјет Обран-Беговића, 0107    Трипут бољи од сваке дјевојке! 0108    Па је сестри својој говорио: 0109    „Право реци, драга сестро моја! 0110    Кад ја тамо у дјевојке дођем, 0111    Хоће ли ми забавити, селе?“ 0112    А сестрица брату одговара: 0113    „Ни виле ти не би забавиле, 0114    Гдје л’ влахиња Млеткиња дјевојка!“ 0115    Па с’ отоле Обран отправио, 0116    Здраво пође Арбанији рамној. 0117    Дундо га је л’јепо причекао 0118    И овако њему говорио: 0119    „Добар дошо, нерођени синко! 0120    Хоћеш ли ме послушати дунда? 0121    Кад сам рам’јем у Млецима био, 0122    Максиму сам дјевојку просио, 0123    Худа ме је срећа научила, 0124    Да га веле пофалио, синко, 0125    А сад су га погрдјеле шеше! 0126    Хоћеш ли се казат ђувеглијом, 0127    А Максима за ручна дјевера? 0128    Остале ти ни бројити не ћу.“ 0129    Обран дунду л’јепо одговара: 0130    „Хоћу, дундо, Црнојевић-Иво! 0131    Ма кад дођем Млетку широкоме, 0132    Што ме млада дарује дјевојка, 0133    Да су л’јепи за мене дарови, 0134    Остале ти ни тражити не ћу. 0135    Прије би ти, дундо, добро моје, 0136    Прије би ти благу поклонио, 0137    Него л’јепе од Млетака даре!“ 0138    Али му је дундо говорио: 0139    „Нека, синко, да ти халал било!“ 0140    Отолен се свати отправили, 0141    Здраво дошли Млетку широкому. 0142    На прозору Млеткиња дјевојка, 0143    А покрај ње остарила мајка. 0144    Иво води хиљаду сватова, 0145    Дужда справи пет стотин’ војника. 0146    Све ми гледа лијепа дјевојка, 0147    Све ми гледа с једног на другога, 0148    Па ми старој мајци одговара: 0149    „О госпођо, мила моја мајко, 0150    Јест истина, мила моја мајко! 0151    Да је лијеп мило моје драго, 0152    Ма до њега бољега јунака, 0153    Којега су погрдјеле шеше! 0154    Он је, мајко, рода госпоскога, 0155    Они рода госпоскога није. 0156    Ма ја не ћу заметати кагве, 0157    Ма ти реци милу бабу мому, 0158    Да бољега у свијету нема 0159    Од Максима вјереника мога.“ 0160    То јој мајци пуно мило било, 0161    Да се не би заметнула кагва. 0162    Трком трчи пред дворе бијеле, 0163    Господару своме говорила: 0164    „А мој дужда, драги господаре! 0165    У свијету бољега га нема 0166    Од Максима, ђувеглије млада, 0167    Води њега дворе у бијеле, 0168    Да му л’јепе давамо дарове, 0169    Пред двором ћу дариват сватове.“ 0170    Све је свате л’јепо даровала, 0171    Све је свила и жежено злато, 0172    А Максима водила у дворе, 0173    Дала му је са златом кошуљу, 0174    Жица свиле, а од злата двије, 0175    А на прсим змија уплетена, 0176    А под грлом глава изведена: 0177    Два јој ока, два камена драга, 0178    Пред кој’јем би вечерати мого 0179    У поноћа како и у подне. 0180    И дванаест поткованих коња, 0181    Све по реду један до другога, 0182    Дван’ест коња, дванест јунака. 0183    Тад изведу лијепе дјевојке 0184    И остало благо небројено, 0185    С тез’јем дворе иду пред бијеле. 0186    Кад су били пред б’јелијем двором, 0187    Ево старца од Млетака дужда 0188    И он нешто под пазухом вуче, 0189    Па Максима ђувеглију зове: 0190    „Гдје с’ Максимо, ђувеглијо наша? 0191    Срећан твојој у дјевојци било 0192    И срећно је из двора водио! 0193    На ти ове корде оковане, 0194    Може теби у невољи ваљат, 0195    А и данас у гори зеленој. 0196    Вјера тврда, да те издат не ће! 0197    Низ њу су ти два гајтана златна, 0198    Сваки ваља хиљаду дуката.“ 0199    С тез’јем пође двору бијелому. 0200    Кад су били гори у зеленој, 0201    Често гледа под в’јенцем невјеста, 0202    Често гледа на Обрана свога. 0203    Зо то било Црнојевић-Иву, 0204    Па ј’ овако неви говорио: 0205    „Нево моја, бисерова грано! 0206    Немој гледат ти кога јунака. 0207    То ти није мило твоје драго, 0208    Нег погледај твога на дјевера, 0209    Јесу ти га погрдјеле шеше. 0210    Ма кривина ништа моја није.“ 0211    Кад то чује под в’јенцем невјеста, 0212    Тад овако њему говорила: 0213    „А кому су од Млетака дари?“ 0214    Али јој је старац говорио: 0215    „Ти не мисли своје за дарове, 0216    Дарови су Обран-Беговићу.“ 0217    Тад поцмили иза свега гласа: 0218    „Ајме мени, јадна моја мајко! 0219    Ак’ не буде са златом кошуља 0220    На Максиму, вјеренику мому, 0221    Вратит ћу се Млетку широкому.“ 0222    Кад то чује Црнојевић Иво, 0223    Тад говори Обран-Беговићу: 0224    „Дај ми, синко, са златом кошуљу, 0225    Да се не би заметнула кагва.“ 0226    Али му је Обран говорио: 0227    „Кад ми дигнеш са рамена главу, 0228    Тад ми дигни са златом кошуљу.“ 0229    Тад погледа један на другога 0230    И полети један на другога, 0231    Ту се тешка заметнула кагва: 0232    Сабље звече, а јунаци јече, 0233    Један пане, а други допане. 0234    Мртви с коња падају јунаци, 0235    А коњи их копитима гњече. 0236    Да ко види боја жестокога, 0237    Би рекао и би се заклео, 0238    Не ће остат ока за свједока. 0239    До подне се мегдан дијелио, 0240    А кадад је по подневу било, 0241    Пала магла од неба до тала, 0242    Не би братац брата познавао, 0243    Једва се је мегдан разметнуо! 0244    Још се не би мегдан разметнуо, 0245    Ал га више ко д’јелити нема, 0246    Изгинули силени јунаци. 0247    Ту погине Обран-Беговића, 0248    Још се добро не заметла кагва, 0249    Погуби га Црнојевић-Иво. 0250    Тешко га је Иво ударио 0251    Бојн’јем копљем у прси јунашке 0252    И с црном га земљом саставио, 0253    Ту погину кићени сватови, 0254    Сви изгину не остане н’један, 0255    Само који још у крви јечи, 0256    Хоће л’ више своје мајке видјет? 0257    И проклиње среће и дјевојке, 0258    И њезине са златом кошуље, 0259    Б’јела дана и горе зелене, 0260    Худе орле и црне гавране, 0261    Што му тешке позлеђују ране, 0262    Не даду му преминути мирно. 0263    А остане Црнојевић-Иво 0264    И остане дијете Максиме, 0265    А и она лијепа дјевојка. 0266    Куку њоме! Што ће и како ће? 0267    Кад видио Црнојевић Иво, 0268    Да су њему свати изгинули, 0269    Кад је чуо, јадна њему мајка! 0270    Како куни рањени јунаци, 0271    Како грачу кроз маглу гаврани, 0272    А орлови грају са јунака, 0273    Са јунакаи и испод облака, 0274    Од јада му с’ гледати не дало, 0275    Од жалости слушати не мого. 0276    Па он свога и не иште сина, 0277    Свога сина младога Максима, 0278    Већ утече Арбанији рамној 0279    И брез коња и кићен’јех свата, 0280    Брез дјевојке и брез ђувеглије 0281    И његове проклете кошуље: 0282    Све остало у гори зеленој. 0283    А он јунак, дијете Максиме, 0284    Оста Максим у гори зеленој, 0285    Сузе рони, по разбоју шета, 0286    И преврће по крви јунаке, 0287    Би ли ђегод свога баба нашо, 0288    Баба свога Црнојевић-Ива, 0289    Њега баба, јал л’јепе ђевојке. 0290    Боже мили, на свему ти фала! 0291    Двије су се муње укрстиле, 0292    Покликнула са облака вила: 0293    „Јадан био, дијете Максиме! 0294    Ти не тражи старца баба твога, 0295    Од јада је на двор побјегао.“ 0296    Слуша добро дијете Максиме! 0297    Добро слуша, боље разумије. 0298    Он погледа небу под облаке, 0299    Би ли б’јелу сагледао вилу, 0300    Прије б’јела побјегнула вила. 0301    А кад чула лијепа дјевојка, 0302    Да је Максим осто у животу, 0303    Закукала како кукавица, 0304    Не би ли је Максимо дочуо. 0305    То зачуо дијете Максимо, 0306    Кроз маглу је Максим погледао, 0307    То дјевојку једва разазнао. 0308    Иде Максим лијепој дјевојци, 0309    Једва иде, убила га туга! 0310    Са дјевојке ока не отимље. 0311    Стоји млада како јела вита, 0312    Тешко се је млада препаднула, 0313    А јоштер се горе уцв’јелила. 0314    У лишцу је колур пром’јенила, 0315    У ње младо побл’једело лишце 0316    Како б’јело лишце мјендулово, 0317    А под њоме ноге подиграле, 0318    А око ње црна крв се мрзне, 0319    Пролећају орли и гаврани 0320    Како у гори око вите јеле, 0321    Са јунака разнашају месо. 0322    Она млада црну крвцу гледа, 0323    Гледа јадна орле и гавране, 0324    Како једу месо са јунака 0325    И црне им очи испијају. 0326    Стоји млада ко студена ст’јена, 0327    Све би реко: „Ено ће умр’јети!“ 0328    И низ лишце грозне сузе лије, 0329    А Максима ни видјела није. 0330    У то Максим дјевојци допаде 0331    И дјевојци једва проговара: 0332    „Гледај добро, мило моје злато! 0333    Гледај добро, види наше среће. 0334    Што је било кићенијех свата, 0335    Ево све је данас изгинуло, 0336    Силно благо у гори остало 0337    И лијепа са златом кошуља, 0338    А све с мене, а и с тебе, душо! 0339    И нас, злато, тешко ојадило. 0340    Гледај добро, а промисли боље. 0341    Колике ће закукати мајке, 0342    Љубовце у црно се завит 0343    Пр’је времена поради нас, злато! 0344    Гледај добро, драга душо моја, 0345    Па ми реци је л’ прилика, душо! 0346    Да те водим двору бијелому, 0347    Мому двору вјерну за љубовцу, 0348    Да ти слушаш јадне старе мајке, 0349    Старе мајке и љубовце младе, 0350    Гдје кукају сиње кукавице, 0351    Гдје кукају и мене проклињу, 0352    Мене јадна, а и тебе, злато? 0353    Зли би теби сванивали дани, 0354    А горе ти ноћи долазиле 0355    У нашему двору бијелому. 0356    Не б’ имала мира никадара, 0357    Нит би била вољна ни слободна, 0358    Ни госпођа у двору својему. 0359    Ти не жали, драга душо моја! 0360    Мене млада вјереника твога, 0361    Већ ти хајде бабу на трагове, 0362    Нека старац не жали ни мало. 0363    Јеси л’јепа ко на небу сунце, 0364    А у баба благо небројено. 0365    Жарко сунце, ти запасти не ћеш 0366    У бабину Млетку широкому, 0367    Док не нађеш спрам себи мјесеца, 0368    Ни лијепе среће изгубити. 0369    Ти се ласно удомити хоћеш, 0370    Очи моје, тамо у Млецима.“ 0371    То говори дијете Максиме, 0372    На дјевојку младу поглеђује, 0373    Мука му се с њоме раставити, 0374    Мука њему, а мука дјевојци. 0375    Она млада љепота дјевојка 0376    Слуша јадна, не говори ништа. 0377    Невоља је говорит не дала, 0378    У драго се загледала млада, 0379    Не зна јадна, што ће и како ће. 0380    А он Максим и мило и драго, 0381    Упр’о очи у дјевојку драгу. 0382    Да је било стати тер гледати, 0383    Како с’ двоје загледало млад’јех, 0384    Би се био, Бог зна, заплакао 0385    И да ти је од камена срце. 0386    Па говори дијете Максимо: 0387    „Залуду је, и срце и душо!“ 0388    И узимље листак књиге мале, 0389    Стане писат књигу на кољену. 0390    Књигу пише дијете Максимо 0391    Њему старцу, бабу дјевојчину. 0392    Све му Максим по истини кити, 0393    По истини све како је било, 0394    Њему дужду своје јаде каже, 0395    Њега стара тјешио лијепо: 0396    „Св’јетал дужде, тасте несуђени! 0397    Ти не жали, драги господаре! 0398    Што ти се је драга ћерца твоја, 0399    Што ти се је натраг повратила, 0400    Господаре, ту срамоте нема. 0401    Худ је адет у земљама наш’јем, 0402    Кад у сватим заметне се кагва 0403    И кад црна пролије се крвца 0404    Ради младе кићене невјесте, 0405    Да се врати лијепа дјевојка 0406    Она млада б’јелу двору свому, 0407    Нељубљена и немилована, 0408    Прије него свом драгу дође, 0409    Драгу своме у бијеле дворе. 0410    Ти не жали, драги господаре! 0411    Кад би дошла б’јелу двору мому, 0412    Не б’ имала мира никадара, 0413    Нит би била вољна ни слободна, 0414    Ни госпођа у двору својему.“ 0415    Све то гледа лијепа дјевојка. 0416    Кад видјела љепота дјевојка, 0417    Она млада у плач ударила, 0418    Сузе лије, око њег се вије 0419    Ко винова око бр’јеста лоза 0420    Види јадна, што је и како је. 0421    Тражио је Максим своје драго, 0422    Њу ми тражи, б’јелу књигу пише, 0423    На њу л’јепу често поглеђује, 0424    Више на њу љепоту дјевојку, 0425    Нег у танку књигу на кољену. 0426    Њу милује руком по образу, 0427    У мједена целива јој уста, 0428    Њу целива, грозне сузе лије, 0429    Па уздише, ситну књигу пише. 0430    А кадар је књигу накитио, 0431    Загрлио лијепу дјевојку, 0432    Уз ње уста своја прислонио, 0433    Пољубе се и два и три пута, 0434    Да је бројит, стотина би било! 0435    Књигу дава лијепој дјевојци, 0436    Плаче Максим, плаче и дјевојка, 0437    Па с’ устане на ноге лагахне, 0438    Да ми иде мору на галије 0439    И да младе укрца дјевојке. 0440    Кад видјела љепота дјевојка, 0441    Арбанији рамној погледала, 0442    Па погледа на мртве јунаке, 0443    Па закука како кукавица, 0444    Њој се младој ни с мјеста не дало. 0445    Њу ми тјеши несуђен Максимо, 0446    Како може и што боље знаде. 0447    А кад се је мало утјешила, 0448    С Максимом се једва на пут дала, 0449    На Максима свог се наслонила 0450    Како на бор у планини јела. 0451    Иду млади, не говоре ништа, 0452    Невоља им говорит не дала, 0453    Обојици живо срце пуца, 0454    Јер се млади дијелит имаду 0455    И више се видјет никадара. 0456    Мучи Максим, мучи и дјевојка, 0457    Криомице на њу поглеђује, 0458    А и она на свога Максима, 0459    Сврћу очи са траве на страну, 0460    Обојица дишу и уздишу, 0461    Жалосна су лица и погледа. 0462    Јест он Максим добар јунак млади, 0463    Ал му млада срцу омилила. 0464    Иду јадни тако понапр’једа, 0465    У путу се често устављали, 0466    Међу се се муче погледали. 0467    Мало бр’јеме по том постајало, 0468    Дошли млади на поглед од мора, 0469    Угледали дуждеве галије, 0470    Низ лишце су сузе оборили, 0471    Не да им се млад’јем наприједа, 0472    По имену стали су се звати. 0473    Отоле се једва упутили, 0474    Брзо дошли дужду на галије. 0475    Кад видјели дуждеви бродари, 0476    Тешко су се они зачудили 0477    Њему младу и л’јепој дјевојци, 0478    Питали их, што је и како је. 0479    Ту је њима Максим повидио 0480    По истини све како је било, 0481    Више плако него говорио. 0482    Кад им Максим своје јаде каже, 0483    Ту постоји три четири дана, 0484    Док је бр’јеме од поласка било. 0485    Кад је бр’јеме од поласка било, 0486    Да ко види дијете Максима! 0487    Дјевојку им препоручи л’јепо, 0488    Да је воде Млецим бијелијем 0489    Старцу бабу, дужду од Млетака, 0490    Заклињо их Богом великијем: 0491    „У Бога вам, дуждеви бродари! 0492    У путу је ви чувајте добро, 0493    Старцу бабу боље предајте је, 0494    Не ће ни вас заборавит дужда.“ 0495    Па се двоје млад’јех загрлили, 0496    Грлили се и целивали се. 0497    Да ко види лијепе дјевојке, 0498    Ње лијепе и Максима млада! 0499    Диже млада ђердан с грла свога 0500    И дава га својему Максиму, 0501    Максим диже с руке дијоманат, 0502    Што му га је бабо куповао, 0503    И силено благо потрошио 0504    И доста му св’јетом изморио, 0505    Докле му га купио је стари. 0506    Па га дава лијепој дјевојци, 0507    А све у знак, да су се љубили, 0508    Да с’ спомињу, да се разговоре. 0509    Никако се раставит не могли, 0510    Било би им живо срце пукло. 0511    У то вила с облака се вила, 0512    Мађијала малу киту цв’јећа, 0513    Па је киту међу ње бацила, 0514    Тако су се једва раставили. 0515    А кад су се здраво раставили, 0516    Она млада лијепа дјевојка 0517    Оста млада мору на галији, 0518    А он јунак дијете Максимо 0519    Оде тужан горицом зеленом. 0520    Гледала га с галије дјевојка, 0521    Гледала га, а и плакала га, 0522    А он јунак, дијете Максимо, 0523    На галију с’ често озирао, 0524    Докле море грабит је почело. 0525    А кад море грабит је почело, 0526    Максим стао, галију гледао, 0527    И овако њоме говорио: 0528    „Плови, плови, дуждева галијо! 0529    Добра срећа у путу ти била, 0530    Здраво дошла Млетку широкоме 0531    И довела лијепе дјевојке 0532    Њему дужду, оцу дјевојчину, 0533    Кад јадному није ни суђена! 0534    О галијо, мој велики јаде! 0535    Брзо иди, брзо Млетку дођи, 0536    Нека моје не мучи се злато, 0537    Не враћај се веће никадара. 0538    О галије, да би вас не било! 0539    Колико сте пута долазиле, 0540    Кукавица свеђ је закукала, 0541    Вазда кога ви сте уцв’јелиле, 0542    Како данас мене и дјевојку, 0543    Одн’јеле ми срце из њедара.“ 0544    Још је Максим у ријечи био, 0545    Ал не стало дуждев’јех галија, 0546    Галије је море уграбило. 0547    Још Максиму даље се не дало, 0548    Стане Максим, па на море гледа, 0549    Не би л’ гдјегод галије видио. 0550    Кад видио, да користи није, 0551    Да галије угледат не може, 0552    Сузе рони, овако говори: 0553    „О дјевојко, мило моје драго, 0554    Живо моје у њедрима срце! 0555    Здраво дошла Млетку широкоме, 0556    Ту ти младој добра срећа била. 0557    Мени јадну, сухо моје злато, 0558    Што Бог даде и срећа од Бога!“ 0559    Још је мало ту Максимо стао, 0560    На широко море погледао, 0561    Па он зађе за гору зелену 0562    И остави море и валове, 0563    Не ће више Арбанији рамној. 0564    Би му тешко Арбанији поћи, 0565    Да се с њега не замеће кагва, 0566    Да престану крви и освете, 0567    Да не свете кићен’јех сватова, 0568    Да се крвца залуд не прол’јева, 0569    Кад га виде брез младе дјевојке, 0570    Брез дјевојке и кићен’јех свата, 0571    Што су с њега јадни изгинули 0572    И остали гори у зеленој, 0573    У њој пустој, не зеленила се! 0574    Већ побјегне, да од Бога нађе, 0575    Од невоље и од тешка јада 0576    Пут Стамбола, бијелога града, 0577    Гдје и данас живу Беговићи.